Vladislav Petković DIS

Možda spava

Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja,
Pesmu jednu u snu što sam svu noć slušao:
Da je čujem uzalud sam danas kušao,
Kao da je pesma bila sreća moja sva.
Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja.

U snu svome nisam znao za budjenja moć,
I da zemlji treba sunca, jutra i zore;
Da u danu gube zvezde bele odore;
Bledi mesec da se kreće u umrlu noć.
U snu svome nisam znao za buđenja moć.

Ja sad jedva mogu znati da imadoh san,
I u njemu oči neke, nebo nečije,
Neko lice, ne znam kakvo, mozda dečije,
Staru pesmu, stare zvezde, neki stari dan.
Ja sad jedva mogu znati da imadoh san.

Ne secam se niceg više, ni očiju tih:
Kao da je san mi ceo bio od pene,
Il' te oči da su moja duša van mene,
Ni arije, ni sveg drugog, sto ja noćas snih;
Ne sećam se nićeg više, ni očiju tih.

Ali slutim, a slutiti još znam.
Ja sad slutim za te oči, da su baš one,
Što me čudno po životu vode i gone:
U snu dođu, da me vide, šta li radim sam.
Ali slutim, a slutiti još jedino znam.

Da me vide dođu oči, i ja vidim tad
I te oči, i tu ljubav, i taj put sreće;
Njene oči, njeno lice, njeno proleće
U snu vidim, ali ne znam, što ne vidim sad.
Da me vide, dođu oči, i ja vidim tad.

Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet,
I njen pogled što me gleda kao iz cveća,
Što me gleda, što mi kaze, da me oseća,
Što mi brižno pruža odmor i nežnosti svet,
Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet.

Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas;
Ne znam mesto na kom živi ili počiva;
Ne znam zašto nju i san mi java pokriva;
Možda spava, i grob tužno neguje joj stas.
Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas.

Možda spava sa očima izvan svakog zla,
Izvan stvari, iluzija, izvan života,
I s njom spava, neviđena, njena lepota;
Možda živi i doći će posle ovog sna.
Možda spava sa očima izvan svakog zla.

unknown

NIRVANA

Noćas su me pohodili mrtvi,

Nova groblja i vekovi stari;

Prilazili k meni kao žrtvi,

Kao boji prozalnosti stvari.

Noćas su me pohodila mora,

Sva usahla, bez vala i pene,

Mrtav vetar duvao je s gora,

Trudio se svemir da pokrene.

Noćas me je pohodila sreća

Mrtvih duša i san mrtve ruže,

Noćas bila sva mrtva proleća,

I mirisi mrtvi svuda kruže.

Noćas ljubav dolazila k meni,

Mrtva ljubav iz sviju vremena, 

Zaljubljeni, smrću zagrljeni,

Pod poljupcem mrtvih uspomena.

I sve što je postojalo ikad, 

Svoju senku sve što imađaše,

Sve što više javiti se nikad,

Nikad neće - k meni dohođeše.

To su bili umrli oblaci,

Mrtvo vreme s istorijom dana,

To su bili poginuli zraci: 

Svu selenu pritisnu nirvana.

I nirvana imala je tada.

Pogled koji nemo ljudsko oko:

Bez oblika, bez sreće, bez jada,

Pogled mrtav i prazan duboko.

I taj pogled, ko kam da je neki,

Padao je na mene i snove

Na budućnost, na prostor daleki,

Na ideju, i sve misli nove.

Noćas su me pohodili mrtvi,

Nova groblja i vekovi stari;

Prilazili k meni kao žrtvi,

Kao boji prozalnosti stvari.

ORGIJE

Pijemo nas nekoliko propalih ljudi

I polusvet:

Bez svega, i bez radosti; mada nam grudi

Čeznu za cvet.

Zvuci violina, vino, jak dodir žena

Daju nam pir,

Al' svuda se kreću senke mrtvih vremena,

Umrli mir.

Muzika s pesmom pruža nam stare jauke,

Opela trag;

Zgrljaj, za navek skrštene ruke

I život nag.

U samoći nam stanuje, k'o u ćutanje,

Veliki strah;

Bez leka smo. S nama tu je, noću i danju,

Ledeni dah.

U igri, u pupoljcima tražimo besno

Izraza, sna;

Plačemo mrtvima što je u paklu tesno,

Kad nema dna.

Jer svaki živi u grobu svom, samo što neće

Da vidi grob,

Ni svoje dane, što gore k'o mrtvom sveće,

Ni svoju kob. 

Pijemo s usta i čaša.Mastom ludila

Stvaramo zrak;

Sve nas je dovela tajna što nas ubila,

Otkala mrak.

Pijemo nas nekoliko propalih ljudi

I polusvest;

I znamo, radost ne može da se probudi,

Opao cvet.

RASPADANJE

Sad nemam više one stare plime

Za bol i ljubav; niti danas raste

Cveće slobode i osećaj zime,

Kao ni želja za jesen i laste,

Sad nemam više one stare plime

Sad nemam više očiju za druge,

Za vedre boje oblaka i snova;

Sad nemam više sutona i tuge.

Ni senku sreće, ni šapat brestova,

Sad nemam više očiju za druge.

Sad nemam više visokih obmana,

Nevinih misli i krinova beli’;

Radosti rada, ni velikih dana,

Kao ni vere što utehu deli.

Sad nemam više visokih obmana,

Putem stvaranja ne kreće se snaga,

Duh neće više da vidi i sanja:

Ostala sa mnom samo čula naga

I zadah truo sporog raspadanja.

Putem stvaranja ne kreće se snaga.

Moj svet me gleda pogledom trupina,

Kao ostatak od strašnog požara:

Ja ga se klonim k’o crnih kupina,

Kao i trnja što grebe i para.

Moj svet me gleda pogledom trupina.

Ja danas ne znam za noći umorne,

K’o ni za dane pokrivene splinom;

Ja danas ne znam za misli sumorne,

K’o ni potrebu za trajnom tišinom

Ja danas ne znam za noći umorne.

Ja danas imam jedno trulo vreme,

Maskiran porok, razvrat i neznanje:

S visine bluda dopiru mi teme

Za suvereno jedno raspadanje.

Ja danas ima jedno trulo vreme.

Sa prestola tajni i snova i zvuka

Ja sam se naš’o posred niskih strasti;

Pod nebom crnim od ropcai muka

Ja sam se naš’o u zemlji propasti.

Sa prestola tajni i snova i zvuka

Ja sam došao bez bola i žudi

Tu, gde za nebo niko nema vida,

Tu, gde i mrtve ubijaju ljudi,

Tu, gde je žena pojava bez stida,

Ja sam došao bez bola i žudi,

Kroz svet, pokrete, kroz šum preko granja.

Kroz dokon vetar što uzalud cvili,

Ja čujem korak moćnog raspadanja;

I raspadanje, raspadanje mili

Kroz svet, pokrete, kroz šum preko granja.




PRVA PESMA

love_i_by_supermalade

U ovome svetu, ispod neba ovog,

Ja sam tebe sreo jednog toplog dana,

Sa tamnom radosti zbog poznanstva novog.

Još je bilo sunca i zelenih grana,

Al' miris proleća vetrovi razneše,

K'o i svelo cveće plavih jorgovana.

Meni ništa tada poznato ne beše:

Ni samoća tvoja, tvoj život u stravi,

Ni molitva s usni koje se ne smeše,

Ništa, k'o ni cveće jorgovana plavi',

Od kojih si sama uzimala boje

Za dan svojih nada, za život pravi

Sve što sam poznao, to je lice tvoje,

I na njemu oči neviđene davno,

Stare neke oči k' misao što je.

Al počeh voleti tvoje oko tavno,

I pravilne crte k'o pojavu neku

Veliku i nežnu za podneblje javno.

Al' počeh voleti tvoju usnu meku,

Crvenu i lepu k'o plamen požara;

I sve što je s tobom i tugu daleku,

I još tvoje oči, ta dva oka stara,

Uzeta iz noći, voda, iz dubina,

Nepoznatom mraka što život odmara.

Al' počeh voleti predeo rubina

I strast koja tebi nije bila znana

Tvoje lepo telo- baštu belih krina,

I sve: tvoje nebo plavih jorgovana,

Tvoje suze što su plač mojih godina

I naš prvi susret jednog toplog dana.

TREĆA PESMA

Nema više dana, ni noći ni stvari,
Gde ne vidim tebe, tvoj usamljen lik
I pogled što mirno ni za čim ne mari.


Svako jutro, veče, tišina i krik
Donose mi tajnu koju nosiš sama;
I dok nebo, zemlja, sam tičiji klik


Pričaju o nadi što ti krije tama,
Javljaju se misli, gde si uvek ti;
Misli, i još borba sa nebom i željama.


Otići će borba. I doći će sni
I ljubav i radost pod tvoja okrilja,
Moj zavičaj nege, gde mi odmor spi.


Još nam duše mogu da srhte od milja,
Lepote, što pruža daljina i san:
Da se zaboravi i život bez cilja,


I kuća pod nebom- ovaj stari stan,
I bol koji živi, nemo sreću skriva,
Kao suuton sunce, kao zvezdu dan.


Još imamo snage da se lepo sniva,
Pokreta za šapat i poljupca glas,
I strasti u kojoj zagrljaj počiva.


Još nam srca kraju, izmirenja, spas
I ljubav što prašta i jade odnosi
K'o proleće zimu, kao mir talas.


I dok ruke srećne stanuju u kosi,
I dok glava sanja uz lice i grud,
Mi nećemo čuti vetar što sve nosi.


Tako ćemo proći ovaj život hud.
I pogledom katkad, kao cvet u rosi,
Gledaćemo suton, što osvaja svud.




SEDMA PESMA

love_by_cinawar

Prošli su aprili

I mi nismo više

I nećemo biti ono što smo bili.

Sve tiše i tišePodnosimo dane,
Ovaj vidik sunca i magle i kiše.


Tu su ruže znane
I promena ista,
Samo naše pesme već su pohabane.


Danas nam ne blista
Kao nekad, pređe,
Pobeda i ljubav i budućnost čista.


Došli smo do međe.
Još jedino java
Seća nas na dob sve bleđe i bleđe.


Svetlost, boja plava
Sad su izraz neba
U kome se tužno i umorno spava.


Nama sad ne treba
Zagrljaj i cveće
Da ukrasi mladost, sumnju pokoleba.


Nama doći neće 
snovi što se kriju,
Zabuna života koju krv pokreće.


K'o haljinu čiju,
Meku i u svili
Nosili smo prošlost kao sreću sviju.


Prošli su aprili 
I suze se liju
Što mi nismo ono što smo nekad bili.